Sam('ocu)

Svako od nas dobar deo zivota provede sam sa sobom!
Od trenutka rodjenja(ili trenutka sopstvenog susreta),zivot nam je neprekidno susretanje sa drugim ljudima.
Dolaze i odlaze!
Ostaju duze ili krace!
Ostavljaju trag ili nestaju "bez traga"!
Neke pustamo da odu!
Neki nas puste da odemo!

Svako je "svoj".
U tom slucaju,ne postoji,ono cuveno "moj,"tvoj"!
Ne postoji ni "slucajno".

Verovatnije je da je sve "namerno".
Onda je vrlo znacajna cuvena recenica:"Izvinite,ja sam u Vas zivot usao namerno,ali sam Vas povredio sasvim slucajno".
Ali...ako je sve obrnuto?

Kako cemo znati koliko je potrebno prijatelja,poznanika,poslovnih partnera?Koga izdvojiti od familije?Koga pustiti da "udje"u zivot?
Koliko je dozvoljeno,a da ne bude ni mnogo ni malo?
Nekako mi je "susret sa samim sobom"potpuno jasan.Sudbinski i neminovan!
I trenutak kada se covek "pozdravlja"sa samim sobom je isto takav!
Ono izmedju je neprekidno trazenje!
Neko jednostavno,brzo nadje ono sto "trazi",a neko neprekidno "trazi"!
Cini mi se,ako je covek "svoj"i ako se ne bori sam sa sobom,da ce lakse i lepse ziveti.Ali,ko zna?
Mozda su neke karte podeljene na samom pocetku.Nekome dobre,nekome lose!Da li da varamo,igramo posteno ili predamo partiju,ipak zavisi od nas!Ponekad,neki "kec"iz rukava,moze doneti i pobedu!
Ako je najveca istina,na pocetku i na kraju zivota,zasto je ne bi bilo i izmedju.Ono je trenutak,a ovo je neko duze vreme.
Nista nije strasno ako je istina:"Ja sam svoj(a),a ne tvoj(a)".
Ja zelim tebe!
Hocu da budem sam(a).
Ne zelim...
Necu...

I mozda stidljivo na kraju priznati:"Dobre stvari radim namerno a povredjujem sasvim slucajno".
"Ako ikada bude obrnuto,ostavite me da budem sam sa sobom,drugo nisam ni zasluzio"-rece neko!